Град и звезде

«Да ли ће то бити безбедно?» упита Алвин.

«Хоће», одговори Хилвар, помисливши како је последња пријатељева опаска била несвојствена за њега. «Ванамонд је пријатељски расположен. Чак и више од тога, у ствари; веома је благонаклон.»

Истог трена, једна помисао која је већ дуго титрала на самом рубу Алвинове свести наједном му је јасно блеснула пред очима. Сетио се Крифа и свих малих животиња које су непрестано бежале, што је разљућивало или узхемиравало Хилварове пријатеље. Таконе му је пао на памет — како је сада само далеко изгледао! — зоолошки циљ његовог похода у Шалмиран.

Хилвар је пронашао новог мезимца.

22.

Јесераку је пало на ум да би ова конференција изгледала сасвим незамисливо до пре свега неколико дана. Шест посетилаца из Лиса седело је наспрам Већа, за столом постављеним преко отвореног краја потковице. Постојала је извесна иронија у сећању да је не тако давно Алвин стајао на истом месту и саслушао одлуку Већа да Диаспар мора поново бити затворен од света.

Сада је свет уз одмазду продро унутра — и то не само свет, већ и Васељена.

Веће је већ било промењено. Недостајало је чак пет његових чланова. Они нису били у стању да се суоче са одговорностима и проблемима што су их сада чекали и зато су радије кренули Кедроновим стопама. То је доказ, помислио је Јесерак, да је Диаспар пропао, ако толико његових житеља није у стању да прихвати први изазов у много милиона година. Више хиљада гранана већ је побегло у кратак заборав Банки Сећања, са надом да ће криза проћи када се пробуде и да ће Диаспар поново бити онај стари. Али чекало их је разочарење.

Јесерак је узет да попуни једно упражњено место у Већу. Иако је постојала извесна подозривост према њему, с обзиром на то да је био задужен као Алвинов старатељ, његово присуство очигледно је било од суштинске важности, тако да нико није предложио изузеће. Седео је на једном крају стола облика потковице, у положају који му је обезбенивао неке погодности.

Не само што је могао да проучава профиле посетилаца, већ је био у прилици да види и лица својих колега већника, чији су изрази били веома поучни.

Није више постојао ни трачак сумње да је Алвин био у праву и Веће је полако схватало ову непријатну истину. Изасланици из Лиса били су у стању да мисле знатно брже од најизврснијих умова Диаспара. Но, то није била њихова једина предност, пошто су таконе испољили изузетно висок степен усаглашености, за који је Јесерак претпостављао да представља плод њихових телепатских моћи. Упитао се да ли читају мисли Већника, али је закључио да не би прекршили свечано обећање без кога би овај скуп био немогућ.

Јесерак није мислио да је остварен неки велики напредак; у ствари, уопште му није било јасно како би се до тако нечег могло доћи. Веће, које је једва прихватило постојање Лиса, и даље није било способно да схвати шта се догодило. Али јасно је било заплашено, што је вероватно био случај и са посетиоцима, премда је њима успевало да умешније прикрију страх.

Сам Јесерак није био толико ужаснут колико је очекивао; страх је и даље постојао у њему, али сад се најзад суочио са њим. Један део Алвинове нехајности — или можда храбрости? — почео је да му мења назоре и отвара нова обзорја. Није веровао да ће икада бити у стању да закорачи изван зидина Диаспара, али сада је најзад разумео порив који је нагонио Алвина да то предузме.

Председниково питање затекло га је одсутног духом, али он се брзо прибрао.

«Мислим», рече, «да је посреди пуки случај што се ова околност није раније указала. Знамо да је било четрнаест претходних Јединствених, а у залену њиховог стварања сигурно је стајао неки одренен план. Чини ми се да је тај план требало да обезбеди да Лис и Диаспар не остану вечно раздвојени. Алвин се побринуо за то, али је у исти мах учинио нешто што сумњам да се налазило у првобитној схеми. Може ли Централни Компјутер да потврди ово?»

Безлични глас одмах је узвратио.

«Већник зна да ја не могу да коментаришем упутства која су ми дали моји творци.»

Јесерак је прихватио благи укор.

«Ма какав био узрок, чињенице се не могу оспоравати. Алвин се отиснуо у свемир. Када се врати, можете га спречити да поново оде, премда сумњам да би вам тако нешто пошло за руком, с обзиром на то да је он у менувремену сигурно много научио. А ако се догодило оно чега се бојите, не постоји више ништа што бисмо могли предузети. Земља је сасвим беспомоћна, као што је била милионима векова.»

Јесерак је застао и бацио поглед дуж столова. Његове речи никоме се нису допале, али он то није ни очекивао.

«Па ипак, не видим због чега бисмо били узбунени. Земља сада није у нимало већој опасности него што је увек била. Зашто би два човека у једном малом броду поново срушила на нас срџбу Освајача? Ако хоћемо да будем поштени према самима себи, морамо признати да су Освајачи могли да униште наш свет још веома давно.»

Завладала је тишина неодобравања. Била је то јерес, а и сам би је Јесерак некада био осудио као такву.

Подигавши вене, Председник је узео реч.

«Зар не постоји предање да су Освајачи поштедели Земљу само под условом да Човек више никада не оде у космос? А сада смо прекршили тај услов.»

«Предање, да», рече Јесерак. «Многе ствари прихватамо здраво за готово, а ово је једна од њих. Менутим, не постоји никакав доказ. Изгледа ми невероватно да нешто што је тако важно не би било забележено у сећања Централног Компјутера, па ипак он нема појма о том пакту. Распитао сам се о томе, премда само код информационих машина. Веће може да постави питање непосредно.»

Јесерак није видео зашто би ризиковао другу опомену због закорачења на забрањену територију и зато је сачекао Председников одговор.

До њега, менутим, никада није дошло, пошто су истог часа посетиоци из Лиса поустајали са својих седишта, док им се на лицима истовремено укочио израз неверице и узбунености. Чинило се да слушају поруку коју им неки далеки глас саопштава на уши.

Већници су чекали, док је у њима из минута у минут расла бојазан како се овај бешумни разговор настављао. А онда се вона изасланства отргао из транса и с изразом извињења окренуо према Председнику.